O značaju dobro projektovanog i izvedenog sistema koji treba da otkrije požar u najranijoj fazi sigurno ne treba govoriti. Međutim, postavlja se pitanje šta je to „dobro“ projektovan sistem. Odgovor na ovo pitanje leži u uspostavljanju „idealnog“ odnosa između performansi i cene sistema, ali do tog cilja nije lako doći. Na primer, povećanjem broja javljača/detektora iznad broja koji je zadat važećim pravilima za projektovanje, ne dobija se mnogo na ukupnoj brzini odziva sistema zbog prirode kretanja produkata sagorevanja, a sa druge strane ne postoje dva identična požara po nastanku i načinu razvoja. Najispravniji (i najjednostavniji) pristup je da se projektant strogo drži pravila koja zahteva važeći standard. I tu mogu u praksi da nastanu problemi (oni su u stvari i bili motiv za pisanje ove knjige), koji mogu da se definišu kroz odgovore na dva pitanja:
    Da li su sve situacije koje mogu da se pojave u praksi regulisane pravilima za projektovanje u važećem standardu?
    Da li za svaku situaciju koja se pojavi u praksi postoje detaljno definisana pravila za projektovanje?
Naravno, odgovor na prethodna dva pitanja je negativan i to se odnosi ne samo na važeći standard kod nas SRPS EN 54-14, već i na druge nacionalne standarde. Jasno je da nijedan standard ne može da „pokrije“ sve moguće situacije, ali uvidom u neke druge standarde može se videti da postoje rešenja i za situacije koje ne obrađuje pomenuti standard. Iako će čitaocu to biti očigledno već prilikom letimičnog prelistavanja, ovde su navedeni neki primeri.
Na primer, u evropskom standardu EN 54-14 gotovo da nema reči o pravilima za postavljanje linijskih detektora toplote, postavljanje tačkastih detektora toplote i dima ispod kosih krovova i tavanica sa nagibom je regulisano jednostavnim modifikovanjem površine pokrivanja pojedinačnog detektora u odnosu na procenat nagiba, postavljanje detektora na stepeništima je vrlo kratko definisano, nisu u potpunosti definisana pravila za postavljanje u prostorijama sa gredama koje se prostiru paralelno ili su u formi „saća“, o postavljanju detektora u visokoregalnim skladištima gotovo da nema reči, itd.
Zbog svega navedenog i mnoštva drugih situacija sa kojima se projektanti sreću u praksi, odlučio sam da tekst knjige bude u suštini komparativna analiza pet (prema mom mišljenju) vodećih standarda u svetu: evropskog EN 54-14, nemačkog VDE 0833-2, britanskog BS 5839, ruskog НПБ 88 i američkog NFPA 72.

Predgovor

Predgovor drugom izdanja

0. Uvodna razmatranja

1. Proračun rizika od požara

2. Struktura sistema za dojavu požara

3. Funkcionisanje sistema za dojavu požara

4. Polazne osnove projektovanja

5. Izbor detektora požara

6. Postavljanje ručnih javljača požara

7. Postavljanje tačkastih detektora toplote i dima

8. Postavljanje detektora plamena

9. Postavljanje detektora ugljen-monoksida

10. Usisni sistemi za dim

11. Linijski detektori toplote

12. Linijski detektori dima

13. Postavljanje tačkastih detektora toplote i dima u posebnim slučajevima

14. Zvučna i vizuelna signalizacija

15. Napajanje sistema za dojavu požara

16. Ispitivanje i održavanje sistema za dojavu požara

17. Projektna dokumentacija

18. Literatura

Prilog A. Tehnički zahtevi za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti

Prilog B. Mere bezbednosti i zdravlja na radu

Prilog C. Grafički prikaz veza u sistemu